-Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić

Gdje je ovo­me ja­du kraj? I ima li ga uop­šte? Šta smo to­li­ko pred Bo­gom i lju­di­ma zgri­je­ši­li, da bi­smo zbog to­ga is­pa­šta­li u ne­do­gled? Ima li igdje iko­ga da stva­ri vra­ti u bra­zdu? U ljud­sku bra­zdu, sa ljud­skim sto­pa­ma, ne vuč­jim. Mo­gu li se ov­dje dva bra­ta naj­zad po­mi­ri­ti, ona­ko brat­ski, ka­ko i pri­li­či naj­bli­žim ro­đa­ci­ma. Ima li vi­še na­de da ukle­to ka­me­nje cr­no­gor­sko, uda­rom, is­ci­je­di iz se­be ne­ku iskru? Ne iskru zla, već iskru lju­ba­vi i do­bro­te. Iskru po­što­va­nja i sa­mo po­što­va­nja. Do ka­da će ov­dje, u Ja­do­go­ri, fe­no­men si­le bi­ti maj­ka svih đa­vol­skih si­la? A ra­zur i mr­žnja je­di­ni klju­čar, je­di­na ši­fra sud­bi­ne cr­no­gor­skih gra­đa­na?!
Do ka­da će Cr­na Go­ra i nje­no sta­nov­ni­štvo, u dva­de­set pr­vom vi­je­ku, da li­če na ne­ko di­vlje ple­me? Na raz­u­zda­nu i raz­u­la­re­nu ru­lju, na sku­pi­nu ban­di­ta. Ima li na­de da naj­zad mo­že­mo po­ve­za­ti po­ki­da­ne zdra­vo­ra­zum­ske kon­ce, na­mje­sti­ti iš­ča­še­ne zglo­bo­ve svog psi­ho­lo­škog i so­ci­jal­nog pro­fi­la? Mo­že­mo li se ko­nač­no sje­ti­ti ot­kud smo kre­nu­li, da bi­smo zna­li ku­da ide­mo? I gdje će­mo, ako pra­vil­no ne po­sta­vi­mo pu­to­ka­ze i da­lji­na­re, sti­ći i pre­te­ći? A bo­lje i da ne pre­tek­ne­mo, ne­go da nas pr­stom ka­zu­ju, ka­ko pre­ci s ne­ba, ta­ko i ge­ne­ra­ci­je po­to­ma­ka. Oni ko­ji bi htje­li da se pre­po­zna­ju je­di­no po li­ku Bož­jem, ni­ka­ko po li­ku sa­ta­ne.
Po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, kad ono sru­ši­še Ber­lin­ski zid, i Cr­na Go­ra pri­hva­ti po­ru­ke i pod­u­ke ovog ge­o­stra­te­škog po­li­tič­kog do­ga­đa­ja. Kre­nu za­bo­ga i ona, po si­ste­mu- vi­dje­la ža­ba da pot­ki­va­ju ko­nje pa i ona di­gla no­gu, u pro­ces raz­grad­nje ko­mu­ni­stič­kog si­ste­ma i uvo­đe­nja par­la­men­tar­ne de­mo­kra­ti­je. U pro­ces ras­ki­da­nja ide­o­lo­ških ste­ga, jed­no­u­mlja i sli­je­pog kla­nja­nja sva­koj dog­mi i sva­kom vi­du ne­slo­bo­de. Kre­nu i sti­že-ni­gdje. Na tom pu­tu za ni­gdje, na­ba­sa cr­no­gor­sko dru­štvo na mno­ge stva­ri ko­je su vje­ko­vi cr­no­gor­ske isto­ri­je pri­tr­pa­li za­bo­ra­vom. Iz mut­ne vo­de iz­ro­ni­še broj­ni cr­no­gor­ski isto­rij­ski str­mo­gla­vi, stran­pu­ti­ce, bez­pu­ti­ce, sli­je­pe uli­ce. Kao vam­pi­ri is­ko­či­še na drum ze­le­na­ši i bje­la­ši, čet­ni­ci i par­ti­za­ni, Sr­bi i an­ti­sr­bi, Cr­no­gor­ci i an­ti­cr­no­gor­ci. Is­ko­či­še pri­ja­te­lji i ne­pri­ja­te­lji cr­no­gor­ske dr­ža­ve i na­ro­da. Obes­tr­vi se vje­kov­no, tra­di­ci­o­nal­no, ar­he­tip­sko ime i pre­zi­me cr­no­gor­sko. Na­stra­da­še pre­ci, isti­na Sr­bi, ali pre­ci. Iz­gu­bi­še se u bez­da­ni­ca­ma Mon­te­ne­gra ot­ki­nu­tog im je­zi­ka, bez kr­sta i vo­šta­ni­ce. Po­ja­vi se ne­ki no­vi (nad)čo­vjek, Go­spo­dar i pro­šlo­sti, i sa­da­šnjo­sti, i bu­duć­no­sti Cr­ne Go­re. Go­spo­dar sa ma­lo bo­gat­stva pod sop­stve­nom ka­pom, ali du­še bo­ga­te mr­žnjom i zlom. Ba­nu Go­spo­dar „sa pe­ta­ma na­pri­jed, pr­sti­ma po­za­di“. Re­zi­mi­ra­no- ba­nu bak­suz. I op­šte stra­da­nje ot­po­če.
Svo­ji­na no­vog, na ri­je­či­ma de­mo­krat­skog, u su­šti­ni neo­ko­mu­ni­stič­kog Go­spo­da­ra, po­sta­de i ras­pi­si­va­nje iz­bo­ra. Nji­ho­vo spro­vo­đe­nje, bro­ja­nje po­kra­de­nih, ku­plje­nih, pre­stra­vlje­nih gla­so­va. Sve. Uz neo­gra­ni­če­nu po­moć svo­jih ča­u­ša, Go­spo­dar je usa­vr­šio bor­bu „za slo­bo­du i de­mo­kra­ti­ju“ do ni­voa per­fek­ci­je. Ka­ko i ne bi? Tri de­ce­ni­je ne­kon­tro­li­sa­nog vla­da­nja svo­jim po­da­ni­ci­ma ni­ka­ko ni­je ma­lo. Pri­sta­li su hra­bri i dič­ni Cr­no­gor­ci na sve i sva­šta, sa­mo da nji­hov vo­lje­ni Ga­zda re­dov­no i ubje­dlji­vo „po­bje­đu­je“ na iz­bo­ri­ma. I da du­šu svo­ju pro­da­ju đa­vo­lu za ne­ko­li­ko sre­bre­nja­ka. A kad bi ne­što, ne daj bo­že, po­šlo ka­ko ne tre­ba, tu su „in­sti­tu­ci­je si­ste­ma“ (po­li­ci­ja, tu­ži­lac, sud...). Kao i in­sti­tu­ci­je iz­van si­ste­ma (kri­mi­nal­ni po­je­din­ci i kri­mi­nal­ne gru­pe, ma­ski­ra­nog li­ca, s ra­znim „de­mo­krat­skim sred­stvi­ma pri­nu­de“ u ru­ka­ma). I Go­spo­dar mo­že da sla­vi ne­u­pit­nu po­bje­du.
Pri­je ne­ki dan, na lo­kal­nim iz­bo­ri­ma, na­ro­či­to na Ce­ti­nju i u Moj­kov­cu, pri­su­stvo­va­li smo pred­sta­vi ne­do­stoj­noj i za di­vlja ple­me­na. Opet po Go­spo­da­re­vom, to­li­ko pu­ta uspje­šno is­pro­ba­nom sce­na­ri­ju. Opet ak­nuo brat na bra­ta, ze­le­naš na bje­la­ša, par­ti­zan na čet­ni­ka, pri­ja­telj na ne­pri­ja­te­lja... Go­spo­da­re­vi voj­ni­ci, pla­će­ni­ci, svim ras­po­lo­ži­vim „de­mo­krat­skim“ sred­stvi­ma (fan­tom­ka­ma za li­ce, su­zav­cem, spre­jom, bi­be­rom, va­tre­nim oruž­jem...), bra­ne una­pri­jed pro­jek­to­va­nu iz­bo­r­nu po­bje­du. Da ni po ko­ju ci­je­nu ne bi do­pa­la u ru­ke po­bu­nje­ni­ka (opo­zi­ci­o­na­ra).
Šta da se ra­di s ova­kvim Cr­no­gor­ci­ma-ja­do­gor­ci­ma? S ova­kvim auto­šo­vi­ni­sti­ma i ma­zo­hi­sti­ma?! Sa su­jet­nim i do pu­ca­nja gor­dim, tvr­do­gla­vim, po­ni­znim i pot­ku­plji­vim lju­di­ma?! Pot­ku­plji­vim do ni­voa „po­zi­tiv­ne nu­le“. S lju­di­ma, ko­ji se vi­še ne­go iko, ve­o­ma na­pad­no i od­vrat­no, ne­što ba­će, ke­re­be­če i na­du­va­va­ju. Kao da svi­jet bez njih, ova­kvih ka­kvi su-sli­je­pi po­slu­šni­ci bez iden­ti­te­ta, vi­še ni tre­na ne bi po­sto­jao. Kao da im ni­ko i ni­gdje ni­je ra­van. Ova­kvi Cr­no­gor­ci (ne svi, na­rav­no) ni­je­su si­gur­no iza­šli is­pod ši­nje­la mo­ral­ne fi­lo­zo­fi­je Mar­ka Mi­lja­no­va, iz nje­go­vih „Pri­mje­ra čoj­stva i ju­na­štva“.
Rim­ski fi­lo­zov Se­ne­ka (3-65), kon­sta­to­va: „Naj­ja­či moć­nik je onaj ko­ji sa­mog se­be ob­u­zda“. Ni­je re­al­no oče­ki­va­ti da će da­na­šnji cr­no­gor­ski Go­spo­dar- sve­moć­nik, sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no ob­u­zda­ti svo­ju stra­ho­vla­du. Po­taj­no se na­dam da će cr­no­gor­ski na­rod ipak doć se­bi, te grom­ko i slo­žno pod­vik­nu­ti: Mi­lo, do­sta je bi­lo! Ne­će­mo vi­še da Cr­nu Go­ru vu­če­mo u ka­me­no do­ba! Ne­ča­sno je to!